Između mora, stvaranja i smisla

Moja priča

Put uvek vodi tamo gde treba da budeš

Rođena sam u Smederevu, roditelji su mi tada imali 40 godina. Ta razlika je imala svojih prednosti i mana. Oduvek sam u šali govorila da sam jedinica sa bratom i sestrom, jer su oboje krenuli u svet i gradili svoje živote dok sam bila mala.

Otkad znam za sebe, nisam bila osoba koja se uklapa u tradicionalni sistem obrazovanja. Nisam volela vrtić, osnovnu, ni srednju školu, a fakultet sam napustila. Nikada nisam htela, ni umela da radim nešto u čemu ne vidim smisao. Volela sam da pišem i stvaram umetnost, ali me je put naneo na drugu stranu, u preduzetništvo. Trebalo mi je vremena da shvatim da put uvek nepogrešivo vodi tamo gde treba da budemo i da svakodnevni izbori koje pravimo grade naš život.

2015.

Nisam znala da idem kući

U Crnu Goru sam došla 2015. godine, sa pozajmljenih 100 evra u džepu, da kumujem na svadbi. Iza mene je ostajala Srbija u kojoj mi ništa nije išlo od ruke, najmanje ljubav. Bila sam studentkinja slomljenog srca bez vizije za budućnost.

Tog jutra kada sam sela u autobus za Tivat, mislila sam da samo idem na svadbu. Nisam ni slutila da se kući više nikada neću vratiti. Spletom okolnosti, rekla bih Božijih, kuća je bila tamo gde sam se uputila. U zemlji koja mi je pružila samo najbolje, počela sam da gradim biznis i dom.

Srbija i Crna Gora

Dve zemlje, jedno srce

Tivat je, otkad znam za sebe, moj drugi rodni grad. U njemu se nisam rodila fizički, ali jesam metafizički. Na Župi sam naučila da plivam. Pamtim vreme Turkove poljane, kada se kroz Pine još moglo autom, mnogo pre Porto Montenegra i svega sjajnog što je doneo ovom našem malom mestu.

Za mene su Srbija i Crna Gora rođene sestre, čije individualnosti oduvek poštujem. Volim ih podjednako i obe su neraskidiv deo mene i mog identiteta. Tome me niko nije naučio. Tako osećam i ne umem drugačije.

Crnu Goru, pored lepote koju treba čuvati kao oči u glavi, čine njeni ljudi. Od prvog dana su mi dali osećaj da sam prihvaćena i dobrodošla. Pomogli su mi da nađem svoje mesto pod suncem i nebom koje niđe nije ovako plavo. Zato se trudim da Crnoj Gori ljubav uzvratim kroz zajednicu "KoKreacija" i priču o mentalnom zdravlju, kao i kroz "One Day Charter" gde gostima iz celog sveta ponosno kreiram iskustva da sa broda vide ono najlepše što imamo: Jadran i Boku.

Porodica

Sigurna luka

Svog muža sam upoznala 2017. godine, jer sam verovala da na ovom svetu postoji neko normalan i po mojoj meri. Pre toga sam morala da postanem takva osoba. Godine 2021. imali smo venčanje iz bajke. Međutim nakon toga, ta bajka poprima oblik horora, jer saznajemo da roditeljstvo za nas neće biti podrazumevano. Bitka za potomstvo trajala je do 2024-e, kada smo postali roditelji. Život je tada dobio novu dimenziju koju reči ne opisuju. Dobro je ipak pobedilo zlo.

U biznisu sam bila sve vreme: tokom operacija, trudnoće i kasnije uz bebu. A onda je krajem 2025. došla prelomna tačka na poslu koji sam godinama gradila. Sve što je bilo građeno se srušilo. Sa porodicom koja je moja sigurna luka, nastavila sam dalje i shvatila da na red dolazi nešto novo. Nešto što me je dugo čekalo na putu. Tada sam odlučila da naša porodica zaslužuje da radim ono što volim. Ovo mesto je deo te odluke. Dobro došli!