Kaže se: kap koja je prelila čašu. Ali čaša se ne prelije uvek tako da ostane netaknuta. Nekad pukne, a nekad bude razbijena.
Suze su kapi. Padaju nečujno, jedna po jedna, godinama. Kada bismo ih skupljali, primetili bismo kad se čaša napuni. Svaka kap sama po sebi je mala. Jedna neizgovorena rečenica, jedno progutano "nije u redu", jedna nepravda koju pristaješ da nosiš jer je lakše nego da se boriš. Čaša stoji na podlozi i drži sve to, kao lice osmeh. Dok ne padne poslednja kap.
Poslednja kap nikad nije najteža. Samo je poslednja.
I onda ta čaša, ta nagomilana, godinama čuvana nepravda poleti o zid. Bes nije lep, ali je iskren, često neizbežan. On je prvi koji kaže: "Dosta!" Čaše više nema. Ostaje ono što uvek ostaje posle loma. Pod pun parčića.
Pre tačno dve godine jedna država je saznala šta znači kad se čaša razbije. Nadstrešnica je pala i sa njom je pala i iluzija da se sve može ćutke podneti. Ćutanje više nije bilo ni zlato, ni opcija. Ono što je usledilo nije bilo prelivanje bola u tišini, nego glasno lomljenje nepravde. Država je morala da se promeni, ne zato što je neko odlučio, nego zato što više nije bilo čaše u koju bi se moglo sipati nezadovoljstvo i korumpirani očaj.
Ugašeni životi, nažalost tada ni prvi ni poslednji, bili su žrtva koja nas je povela u mračni tunel ispred kog je bio putokaz za slobodu. Tim putem su koračali mnogi hrabri i dostojanstveni ljudi i svetlo su konačno našli. Dobro uvek pobedi zlo.
Taj spoljašnji društveni kolaps, prelio se i na onaj unutrašnji. U koju čašu gledam svakodnevno dok se voda niz nju uveliko sliva?
Voz u koji sam sela kretao se prugom građenom isključivo dobrim namerama. Što sam duže sedela i gledala pogrešne stanice kako prolaze, povratak kući (sebi) je bio sve teži. Nagomilana nepravda i transparentni nemoral su ipak uspeli da popuste nad slikom iskrivljene realnosti. Trenutak kasnije, našla sam se sa parčićima stakla oko sebe. Razbila sam čašu u tišini.
"Poslednja kap nikad nije najteža. Samo je poslednja."
Tu počinje pravi posao. Ne u lomljenju, lomljenje se dogodi samo. Pravi posao je hodati po podu punom stakla i ne poseći se. Ne pretvoriti bes u novu nepravdu, prema sebi ili prema drugima. Ne pokupiti komadiće i od njih slepiti istu onu čašu, samo sa pukotinama. Besmisleno je.
Zato stani da te pitam ono što pitam i sebe:
Koliko kapi je u tvojoj čaši u ovom trenutku?
Da li je čuvaš jer je vredna ili zato što je to postalo navika?
Kad se razbije, a razbiće se, ko će pokupiti parčiće, ti ili oni koje voliš?
I šta ćeš tada odbiti da sipaš u novu čašu?
Živeli.